Zašto muškarci ćute i kada im je najteže?

Zašto muškarci teže govore o emocijama?

„Još od najranije životne dobi dečaci i devojčice socijalizuju se na dva različita načina, koja odgovaraju društvenim predstavama o tome šta su rodne uloge za određenu kulturu, odnosno šta je društveno prihvatljivo ponašanje za muškarce, a šta za žene“, objašnjava dipl. psiholog Luka Vidojević.

Kako navodi, validacija ponašanja od strane okruženja vodi u osećaj ponosa, dok osuda vodi u osećanje srama.

„Neretko se mladi dečaci tokom odrastanja susreću sa porukama kada pokažu slabost, ranjivost, tugu ili strah, poput: ‘Hajde, nije ti ništa’, ‘Muškarci ne plaču’ ili ‘Šta plačeš kao neka devojčica’. Ovakve poruke negiraju detetovo pravo da bude ranjivo ili slabo i dovode do usvajanja uverenja: ‘Ne vredim ako nisam jak’.“

Kao odrasli, takvi muškarci iskazivanje emocija i traženje pomoći često doživljavaju kao slabost.

„Ovakve osobe često se ponose svojom snagom i izdržljivošću čak i u onim situacijama kada je očigledno da je to na njihovu štetu. Pored toga, sklone su da otpisuju važnost telesnih senzacija poput umora, stresa, bola i simptoma bolesti, što je velikim delom razlog zašto izgleda kao da vode manje brige o svom zdravlju i ređe traže pomoć“, kaže Vidojević.

Koliko društvena očekivanja utiču na ćutanje?

Društvena očekivanja snažno utiču na to šta se smatra prihvatljivim ponašanjem. Kod muškaraca se često podrazumeva da treba da izdrže, prećute i nastave dalje.

„Društvo u velikoj meri utiče na mentalno funkcionisanje pojedinca, jer ‘normalno’ je ono što je društveno prihvatljivo, a s obzirom na to da su ljudi socijalna bića, veoma im je važno da budu prihvaćeni od drugih“, kaže Vidojević.

On ističe da naše društvo ima negativan stav prema neprijatnim osećanjima, koja se često pogrešno nazivaju negativnim.

„Zapravo, ispravna podela je na prijatna i neprijatna osećanja, jer svako osećanje ima svoje funkcije i potiskivanje emocija lišava osobu svih njenih važnih i korisnih funkcija.“

Ponekad osoba očekuje da će biti osuđena ili odbačena ako pokaže ranjivost, tugu ili strah, iako je, kako kaže Vidojević, u realnosti mala verovatnoća za takvu vrstu društvenog odbacivanja.

Kako se stres ispoljava kod muškaraca?

Stres se kod muškaraca često ne vidi kroz otvoreno priznanje da im je teško. Može se ispoljiti kroz pojačan rad, nervozu, umor, povlačenje ili fizičke tegobe.

„Ukoliko je stres spoljašnji, usled neke krizne situacije ili teškog životnog perioda, telo može biti izloženo produženim uticajima emocija na rad telesnih organa. Ovakve emocije signaliziraju osobi da je neophodno preduzeti nešto kako bi se uticaj stresa smanjio i organizam doveo u ponovno stanje homeostaze“, objašnjava Vidojević.

Problem nastaje kada osoba ne rešava uzrok stresa, već pribegava distrakciji.

„Ono što se neretko dešava jeste to da, umesto da se osoba pozabavi rešavanjem problema koji je uzrok stresa, pribegava različitim oblicima distrakcije jer suočavanje sa sopstvenim emocijama doživljava kao preteće.“

Kod muškaraca se to često ispoljava kroz pojačan fokus na posao ili intenzivnu fizičku aktivnost, koji mogu biti društveno prihvatljivi oblici zavisnosti, ali i kroz druge rizične obrasce ponašanja.

„Problem je u tome što ovakve aktivnosti donose samo privremeno olakšanje, dok dugoročno utiču i na psihofizičko zdravlje, ali i na porodične i socijalne relacije.“

Kada više ne treba „izdržati“?

Jedan od važnih znakova da je vreme za pomoć jeste trenutak kada problem počne da remeti svakodnevno funkcionisanje, posao, odnose ili kvalitet života.

„Uvek je bolje sprečiti nego lečiti, tako da bi osoba čim primeti da njeno opšte funkcionisanje na poslu i u socijalnim relacijama počinje da trpi, trebalo da se obrati stručnjaku za pomoć“, kaže Vidojević.

Muškarci se, dodaje, često javljaju tek kada problem počne u velikoj meri da ih onesposobljava da normalno žive.

„Tada često očekuju brze rezultate i brzo poboljšanje, ali pošto problem nije nastao preko noći, tako ne može ni nestati brzo.“

Znakovi na koje treba obratiti pažnju su hroničan umor, nesanica, smanjena produktivnost, nedostatak motivacije i volje, razdražljivost, učestaliji konflikti, povlačenje iz socijalnih odnosa i poremećaji funkcije organa.

Kako porodica i partnerka mogu da pomognu?

Podrška bliskih ljudi je važna, ali ne treba da preraste u preuzimanje uloge spasioca.

„Ako pričamo o psihološkim problemima, u nekim slučajevima sasvim je u redu da članovi porodice vrše pritisak i uslovljavaju osobu da potraži pomoć, ako se recimo radi o bolestima zavisnosti. Ali treba voditi računa o tome da se ovakve intervencije izvode uz maksimalno uvažavanje nečije ličnosti i dostojanstva“, objašnjava Vidojević.

Bliske osobe, dodaje, treba da imaju na umu i svoja ograničenja.

„Treba da izbegavaju da ulaze u ulogu spasioca, jer nije moguće nekog naterati na nešto ukoliko on to ne želi. Moguće ga je samo dosledno i strpljivo pozivati da potraži pomoć.“

Na kraju, osoba je ta koja snosi odgovornost za vlastiti život, postupke i njihove posledice.

Briga o zdravlju nije slabost

„Briga o zdravlju spada u domen brige o sebi, a briga o sebi je deo šireg odnosa prema sebi. Potpuno je u redu tražiti pomoć kada je ona potrebna i to ne govori ništa o nečijoj vrednosti kao ljudskog bića“, kaže Vidojević.

Za muškarca koji nikada nije razgovarao sa psihologom, prvi korak ne mora da bude dramatičan.

„Danas je dostupna veća količina informacija o svemu nego ikada ranije. Edukujte se na koje sve načine vam rad sa stručnjakom iz oblasti mentalnog zdravlja može pomoći u rešavanju problema sa kojim se suočavate.“

Njegova poruka je jasna:

„Budite otvoreni, hrabri i potražite pomoć kod stručne i kvalifikovane osobe, jer nemate šta da izgubite, a može vam mnogo doprineti kvalitetnijem životu.“