23. JAN 2024.

Hormoni i gojaznost

Da li hormoni prouzrokuju gojaznost, ili je pak poremećaj funkcije endokrinih žlezda posledica viška kilograma?

Gojaznost može izazvati brojne endokrine poremećaje sekundarne prirode, koji se mogu regulisati ukoliko se normalizuje telesna težina. Hormoni koji utiču na apetit, metabolizam i telesnu distribuciju masti su: leptin, grelin, insulin, estrogen, androgeni i hormoni rasta.

Osobe s prekomernom telesnom težinom imaju više vrednosti T3 (trijodtironina) u krvi. Kod ekstremno gojaznih muškaraca, kada je BMI veći od 40 kg/m2, sniženi su ukupni i slobodni testosteron, dok su estradiol i estron povišeni. Klinički, ova estrogenizacija ostaje neprimećena.

Kod muškaraca s viškom kilograma često dolazi do uvećanja grudi na račun masnog tkiva, to jest javlja se lipomastija, a ne prava ginekomastija, dok kod gojaznih žena postoji stalno povišen nivo estrogena, što u fertilnom (plodnom) periodu redukuje biološku aktivnost estradiola i dovodi do smanjene plodnosti. U menopauzi povišen nivo estrogena kod gojaznih žena štiti ih od koronarne bolesti i osteoporoze, ali povećava mogućnost disfunkcionalnih krvarenja i podstiče razvoj kancera uterusa.

Kako na gojaznost utiče na hormone leptin i grelin?

Naše telo stvara leptin, hormon sitosti, kao odgovor na povećanje naslaga masti. On šalje poruku hipotalamusu da nije potrebno više jesti, čime se povećava potrošnja energije, a smanjuje unos hrane. Na taj način se održava normalna telesna težina. Kod gojaznih osoba razvija se rezistencija na leptin i normalan učinak izostaje: kada je delovanje ovog hormona narušeno, gojazna osoba postaje neumerena u ishrani, jer njen mozak ne dobija informaciju da je sita.

Grelin je hormon gladi koji se luči u ćelijama želuca, ali je pronađen i u ćelijama epitela creva te u različitim delovima mozga i hipotalamusa. On utiče na stvaranje osećaja gladi i praktično diktira koliko ćemo hrane pojesti, u zavisnosti od telesne građe i životnih navika. Kada smo gladni, nivo grelina izuzetno je visok i stimuliše ćelije mozga da pošalju signal da je vreme za jelo. Smatra se da je upravo visok nivo grelina odgovoran za to što ljudi nakon dužeg perioda gladovanja mnogo jedu, posebno visokokaloričnu hranu, pri čemu dolazi do prejedanja. U normalnim okolnostima nivo grelina nakon obroka opada. Međutim, kod gojaznih osoba on se ne snižava dovoljno da bi izazvao osećaj sitosti.

Šta su ksenoestrogeni i kakva je njihova povezanost s gojaznošću?

Ksenoestrogeni su hemijske supstance koje oponašaju estrogene i interferiraju s normalnim funkcionisanjem hormona, čime ometaju rad endokrinih žlezda, to jest narušavaju prirodnu hormonsku ravnotežu. Svuda su oko nas i s njima svakodnevno dolazimao u kontakt. Ulaze u sastav mnogih proizvoda za ličnu higijenu – šampona, regeneratora, farbi za kosu, pasta za zube, sapuna, dezodoransa, losiona, karmina, praparata za negu lica, sredstava za sunčanje… Insekticidi, kao što su organofosfati, nitrati i pesticidi koji se koriste u proizvodnji hrane, te sintetski steroidi koji se dodaju ishrani životinja kako bi brže rasle, zatim antibiotici koji se danas rutinski stavljaju u životinjsku hranu – takođe su ksenoestrogeni. Tu su i pojačivači ukusa, razni konzervansi, supstance koje se dodaju voću i povrću kako bi se duže održalo u hladnjačama i na policama, kao i hemikalije iz plastike.

Ksenoestrogeni se nakupljaju u masnom tkivu i tu se mogu zadržati i više desetina godina. Ove hemijske supstance imaju ne samo jako estrogeno dejstvo već podstiču i rast tumorskih ćelija.

Kako gojaznost utiče na citokine?

Masno tkivo je jedna od najvećih endokrinih žlezda, stvara i oslobađa različite proinflamatorne i antiinflamatorne faktore, uključujući i adipokine leptin, adiponektin, rezistin i visfatin, kao i citokine i hemokine kao što su TNFα, IL6, monocitni hemoatraktnatni protein 1 i mnogi drugi.

Proinflamatorni molekuli stvoreni u masnom tkivu podstiču sistemsku inflamaciiju, aktivno učestvuju u razvoju insulinske rezistencije i odgovorni su za povećan rizik od kardiovaskularnih bolesti koje prate gojaznost. Kod gojaznih osoba makrofage (imunološke ćelije) kreću se prema masnom tkivu, gde izazivaju upalu i stvaraju citokine. Ipak, s gubitkom telesne težine nestaju i makrofazi iz masnog tkiva, što smanjuje rizik od razvoja dijabetesa tipa 2 i kardiovaskularnih oboljenja. Kakav je uticaj gojaznosti na hormon rasta? Osnovna uloga somatotropina jeste uticaj na rast i razvoj tokom adolescencije, prvenstveno kostiju i mišićnog tkiva, ali i iskorišćavanje glukoze i aminokiselina. Nivo hormona rasta niži je kod ljudi koji su gojazni, što je posebno izraženo u mlađem životnom dobu. Na koji način su povezani gojaznost i funkcionisanje štitne žlezde? Štitnjača je endokrina žlezda koja lučenjem hormona tiroksina (T4) i tironina (T3) reguliše metabolizam svih tkiva u organizmu. Praktično svaka telesna ćelija zavisi od tiroidnih hormona. Ukoliko ih nema dovoljno, usporava se metabolizam i dolazi do gojaznosti.

Ovi hromoni utiču na rast i sazrevanje, povećavaju bazalnu potrošnju kiseonika i stvaranje toplote, sintezu proteina, broj srčanih otkucaja i snagu srčane kontrakcije, ubrzavaju razgradnju masti i smanjuju njihovu količinu u telu. Kod gojaznih osoba koje imaju normalnu funkciju štitne žlezde u laboratorijskim analizma zapažen je porast hormona T3.

Stres pospešuje lučenje kortizola

Kortizol je steroidni hormon koji nastaje u kori nadbubrežne žlezde. Kontinuirani stres, kojem je savremen čovek izložen, na nivou masnog tkiva stalno podstiče stvaranje kortizola. Te količine jesu male, ali su dovoljne da aktiviraju mlade nezrele adipocite (masne ćelije), te da se transformišu u velike insulinrezistentne zrele masne ćelije koje počinju da luče citokine, odgovorne za razvoj neželjenih kardiovaskularnih stanja.

Količina kortizola koja se luči usled stresa nije toliko velika da bi za posledicu imala znatnije povećanje telesne težine. Do tog povećanja dolazi kod osoba koje boluju od Kušingovog sindroma – bolesti koja nastaje usled velike proizvodnje kortizola. Kod ovih pacijenata najveći deo telesne mase odlazi u predeo lica, trupa i abdomena.

Kako lečiti hormonsku gojaznost?

U lečenju hormonske gojaznosti najbolje je primeniti redukcionu dijetu, promeniti navike u ishrani i povećati fizičku aktivnost.

Nema idealnog leka za gojaznost – takav medikament bi trebalo da smanji telesnu težinu, a da potom održava normalnu kilažu, da ima dugotrajan efekat, da se dobro podnosi, da je lako dostupan te da nema neželjenih efekata ili da su oni minimalni. Ispituju se lekovi koji će sprečiti osećaj gladi, to jest biti antagonisti grelina te analozi leptina, koji bi slali poruku sa periferije da treba prekinuti konzumiranje hrane.

Ispituju se i preparati koji deluju na neurotransmiter serotonin, hormon sreće, koji bi mogao da suzbije potrebu za hranom. Danas se koriste i agonisti malih intestinalnih peptida, inkretini, koji učestvuju u regulaciji lučenja insulina. Napravljeni su agonisti GLP1, koji ne deluju tako što prekidaju unos hrane, već se koriste u lečenju bolesnika sa šećernom bolešću zato što redukuju telesnu težinu, što je važan terapijski cilj jer su oboleli od dijabetesa tipa 2 uglavnom gojazni.

Slađana Drobnjak

dr Slađana Drobnjak

specijalista interne medicine, subspecijalista endokrinologije